Dernek u Gorici iz romana Vjeke Vrčića

Kad   dođeš   u   Imotsko   polje,   čini   ti   se  da   se   Bog, stvarajući   ga   nasmiješio. Opružilo   se   kilometrima   od istoka  prema   zapadu.   Na  sredini   se  stisnulo  kao  da  je palo  na   koljena   pred   Imotskim,   koji   je  od   najdavnijih vremena   središte   života   ovoga   prostranoga   kraja.    Ne zna   čovjek   kad   je   ljepše:    u   proljeće,    ljeti   ili   jesen. Svako   doba   ima   svoj   poseban   čar.   Jedino  je  zimi   sve jednolično. Polje puno vode sliči golemu jezeru. Zapravo tada   takvo   i   je.  Stanovnici   se   služe   lađama   da   mogu prijeći   s   jednoga   kraja   na   drugi.   Kad   nahrupi   snijeg, u ovome kraju je hladno. Da nije prirodnog otvora prema Neretvi,   odakle   prodire   topliji morski zrak,ovaj   kraj bi  po podneblju  bio potpuno  izjednačen s  Bosnom. Gorica je ubavo selo. Krošnjate vrbe, visoki jablani, plodne oranice i travnati pašnjaci čine je draguljem Imotskog kraja. Na pitomome proplanku, podno Sveti-gore, smještena je crkva svetog Stipana. Udaljena je od Imotskoga samo sedam kilometara. Baš zbog nepo­sredne blizine postala je bogomoljom i za malobrojne kršćane i u samome gradu. Turci ne dopuštaju nikakovu kršćansku svetinju u blizini njihovih središta. Fratri i kršćani nazivaju crkvu u Gorici  »Sveti Stipan imotski«
Danas je pred crkvom u Gorici neobično živo. Skupilo se mnoštvo svijeta iz bliže i daljnje okolice.
   Svetkovina je Svetoga Stipana. Vjernici ovog kraja slave ga   dva puta    godišnje: na božićni Stipanjdan i ljeti drugoga   kolovoza. Lijep zimski    ugođaj    povukao i    one koji se inače   ne  bi  micali od kuće.
   Mladi fra Marijan Lišnjić, gorički župnik, završio je misu po običaju. Pri   ispovijedanju pomagao mu do­morodac fra Gabro Vrljić. Nakon službe Božje zadržao se narod oko crkve kako to čini svake godine. Ljudi će popričati, žene se istugovati a mladost će kolo zaigrati i pjesmom začiniti  božićno narodno veselje.
Ipak štogod nedostaje ovogodišnjemu raspoloženju. Ni razgovor nije vedar kao obično. Ljudi čestitaju jedni drugima. Čuju se božićni poljupci. U dušama vlada neka prikrivena tuga. Čudna mora tišti. Ljudi se drže one: zli biljezi mrke kabanice. Jedni odmah iza mise otiđoše kući. Bojali se Turaka. Dok se misa govorila, beg je iz svoje kule nekoliko puta pucao. Dosadašnjih godina on bi pristupio u dernek. Obukao bi se svečano. Javio bi se i rukovao sa svojim kmetovima. Sada ga nije bilo. I to njegovo pucanje bi znakom da nisu čisti posli.
Antuka Vrljić ukočio se pred crkvom i pogled upro iznad vrata.  Miče usnama i slovka. Obukao se svečano. Na glavi mu veliki   crveni peškir, preko ramena surka, prsluk je okičen   skupocjenim tokama. Primakao mu se Pava Knezović. I on je   danas u misnom ruhu. Sve je na njemu kao na Antuki. Mjesto   surke obukao lijep nov kuparan od crna sukna, optočen crvenom čojanom trakom.

  1. Sto to radiš, kumašine?!  — prvi  će Pave.
  2. Čitam što stari uklesaše i ostaviše na našoj crkvi
    za spomen!
  1. »Godine  Gospodnje   1613.   sagradi   pobožni   narod
    sa   svojim   župnikom   fra   Stipanom   Kunićem.«   —   Eto,
    moj   kume,   što   uklesaše   da   bi   svojim   potomcima   dali
    primjer  kako  se  treba  žrtvovati   za  svoju   vjeru  i  svoje
    svetinje.
  2. Dobro si mi pročitao. Toliko sam puta pokušavao
    odgonetnuti  što   piše Č na   toj   ploči   i   nisam   uspio.   Slabo ti ja poznajem slova. Malo sam učio uza svoga komšiju
    Matu.  Poslušavao   on   fratra.   Dobro   ga   naučio   čitati   i pisati.
  1. Kazivao   mi   je  pokojni   djed  da  je  fratar  bio iz
    Vrdola.  Mlad, radin  misnik  dosta  je  muke  imao dok je
    crkvu   podigao.   Uhvatio   dobre   veze  s   goričkim   begom.
    Taj   bio   dobar   s   kadijom.   Narod   se   žrtvovao.   Dobrim
    darovima dobio je dopuštenje za gradnju.
  2. Nisu, moj Pave, Turci uvijek jednaki! — dalje će
    Antuka   —  Kad   ih   uhvati   ratna   nevolja,   pobjesne  kao
    zvijeri.  Onda nema milosrđa za  bijednu kršćansku raju.
  3. Kumašine   dragi,   ni   nama   se   dobro   ne  sprema.
    Dolaze  glasovi   sa   svih   strana   da   se   sprema   težak  rat
    između cara u Carigradu  u principa u Mlecima.
  4. I  da  prijete!   I  to sam  čuo.   Doznadoh  ovih  dana
    da  su  se  pokoji   kršćani   iz  okolice  Fojnice prijavili  dobrovoljno   u   tursku   vojsku.   Sve   iz   straha   da   im   kuće ne  popale i obitelj ne unište.
  5. A ja sam čuo, moj Antuka, da su mnogi pobjegli
    u  šume.  Odlučili   su  radije   poginuti   od  gladi   i  studeni
    nego pomoći neprijatelja u njegovim pothvatima.
  6. E, brate, što sve može strah učiniti! Tako se jedni
    poturčiše da  ne  izgube  malo  prhle  zemlje. Stravić koze
    pase!

Još bi oni pričali da ih ne prekinu pjesma. Mlađarija uhvatila kolo. Na prostranoj ledini zajedno su mladići i djevojke. Napravili veliki krug, i lagano poskakuju. Točno, kako su naučili od svojih starih. U sredini Manda Grančićeva pjeva što  je grlo nosi:
»Lipo ti je u mom kolu, Đel divojko, đel dušice, Đelama meni na ruku!«
Zvonkim   momačkim  glasom  odgovara   Iko  Grančić: »Još je lipše oko kola, Đel divojko, đel dušice, Đelama,  meni  na ruku!«

Razvijala se pjesma svojim tijekom. Napokon je Iko uspio probiti obruč. Čitava je družina zaključila pjeva­jući  urnebesno:
»Puklo je, puklo je, Srce na troje!«
Stariji su u laganu razgovoru pratili mladenačko veselje. Nije im se dalo ove godine da i sami potpomažu svojim pjevom stari narodni običaj. Upravo kad su po­novno uhvatilo kolo, i mlađarija počela iznova svojim veseljem, banu među svijet Bože Pleić. Sav je usplahiren. Ljudi ga čudno pogledaše.
—   Braćo! — počeo je isprekidano — poginuše Đerekovi svatovi!
—   Svatovi?!   —   začu   se  sa   svih   strana.   Oko   njega
se strkala čeljad.  Prekinulo se kolo.  Nasta stiska. Svatko
je željan čuti što se dogodilo.
—Braćo  moja!   —  nastavio   Bože - nesreća  se  dogodi
kakve odavna ne upamti ovaj kraj. Pozvao me Mate Đerek na pir svojoj jedinici Anici. Sve je bilo u redu. Sve, kako to Bog zapovijeda. Kad krenuše Posušaci prema Gracu, odakle je mladoženja, sačekaše kod Janjiševa klena Turci bega Borkovića. Pucalo se na obje strane. Strahota braćo moja!...
Uhvatio ga plač i nije mogao dalje. Prepao se svijet. Nitko ne progovara. Samo se ljudi pogledaju. Nestrpljivo čekaju kad  će Bože dalje.

  1. I onda?!  — javi se glas iz naroda.
  2. Što   ću   vam   pričati,   braćo   moja!   Nitko   živ   ne
    ostade od naših.Petnaestero osoba junački poginu, braćo-
    o-o-o...  mo-o-o-ja!  - nabraja Bože iza svega glasa.

Nasta kukanje, jadikovke. Od glasna ženskog plača odjekuje Polje.  Može se čuti do Drinovaca.
Svršilo veselje, nestade derneka. U tuzi, žalosti i grčevitu plaču rastade se narod od crkve Svetoga Stipana. Gorički je beg sve promatrao sa svoga pendžera. Kad začu lelek i ciku, zatvori prozorčić i povuče se.

Iz romana Posljednji bijeg, autora fra Vjeke Vrčića
Broj posjeta: Hit Counter by Digits